Пређи на садржај

Референдум о државном уређењу Италије (1946)

С Википедије, слободне енциклопедије
Референдум о државном уређењу Италије (1946)

Република или монархија?

Локација Краљевина Италија
Датум2. и 3. јун 1946.
Резултати
Гласови %
Република 12.718.641 54,27%
Монархија 10.718.502 45,73%
Валидни гласови 23.437.143 93,95%
Невалидни гласови 1.509.735 6,05%
Укупни гласови 24.946.878 100,00 %
Излазност ? 28.005.449 89,08%
Резултати по комунама
  Република    Монархија
Сива боја означава Јужни Тирол, који је био под окупацијом Савезника, и Јулијску крајину под окупацијом НОВЈ Извор: Министарство унутрашњих послова Италије

Референдум о државном уређењу Италије је одржан 2. јуна 1946,[1] истовремено са изборима за уставотворну скупштину. На овом референдуму и на изборима су жене по први пут могле да учествују, а референдумско питање је намерно било што простије могуће — "Република или монархија". Гласало је око 13 милиона жена и 12 милиона мушкараца, односно око 89,08% тада 28.005.449 регистрованих. У Јужном Тиролу и Јулијској крајини гласање није одржано, пошто су области биле под окупацијом Савезника, односно НОВЈ. Уочи избора је краљ Виторио Емануеле III 9. маја 1946. абдицирао у корист свог сина Умберта II,[2] како би побољшао углед и шансе за победу монархије.

Касациони суд Италије је 10. јуна 1946. прогласио да је 12.718.641 изашлих бирача, односно 54,27% гласало за републику, а да је преосталих 10.718.502 (45,73%) гласало за монархију.[3] У складу са тиме је Алчиде Де Гаспери, председник Савета министара Италије преузео дужности привременог шефа државе у ноћи између 12. и 13. јуна. Тада већ бивши краљ Италије Умберто II је након мало више од месец дана на власти отишао у егзил у Каскаису на југу Португала, а да није сачекао резултате жалби на изборни поступак, које је напослетку и изгубио 18. јуна. Касациони суд је тада потврдио и избројао целокупне гласове.

На основу изборних резултата, Италија је била подељена на монархијски југ, и републикански север, од већих градова су за монархију били Напуљ са 79,94% и Рим са 53,83%, док су сви остали већи градови гласали за републику, и то Ђенова са 73,65%, и Милано и Болоња са по 67%.[1]

На првом заседању уставотворне скупштине, 28. јуна 1946, Енрико Де Никола је са 396 од 501 гласа изабран у првом кругу гласања у скупштини за прелазног шефа државе. Са ступањем на снагу италијанског Устава, 1. јануара 1948. је Де Никола и званично постао први председник Италије.

  1. ^ а б „Dipartimento per gli Affari Interni e Territoriali”. elezionistorico.interno.gov.it (на језику: италијански). 
  2. ^ „CRONACA DI UN' ABDICAZIONE”. ricerca.repubblica.it (на језику: италијански). la Repubblica. 7. мај 1996. Приступљено 4. октобар 2021. 
  3. ^ Dino Messina (3. мај 2016). „Quando l’Italia si scoprì repubblicana”. corriere.it (на језику: италијански). Corierre della Serra. Приступљено 4. октобар 2021.