Српски језик

Српски
Регије	Југоисточна Европа или Западни Балкан
Број говорника	8,7 милиона
Језична породица	Индоевропски Балтословенски Словенски Јужнословенски Западни Српскохрватски Српски
Писмо	Српска ћирилица, Српска латиница
Службени статус
Службени	Србија  БиХ  Црна Гора Света Гора у Грчкој  Хрватска (регионални)[1]  Македонија (регионални)  Румунија (регионални)[2] Као мањински у:  Словенија[3]  Мађарска[4]
Регулатор	Одбор за стандардизацију српског језика
Језични кодови
ИСО 639-1	sr
ИСО 639-2	srp
ИСО 639-3	srp

Српски језик је стандардизована варијанта српскохрватскога језика којом углавном говоре Срби.^[5][6][7] Службени је језик у Србији, један од три службена језика Босне и Херцеговине и суслужбени у Црној Гори и на Косову. Признат је као мањински језик у Хрватској, Северној Македонији, Румунији, Мађарској, Словачкој и Чешкој.

Ако бисмо занемарили до сада јасно непотврђене научне хипотезе (које имају основа) о претходним словенским (па тиме и српским) писмима, може се рећи да се, у различитим раздобљима српски писао латиницом, глагољицом, ћирилицом и арапским писмом.

До коначног стварања српске средњовековне феудалне државе и дефинитивног приклањања византијском културном простору за време Стефана Првовенчаног Немањића и његовог брата Светог Саве (Растко Немањић), приморско (јадранско) језгро српског етничког простора је условно напоредо користило латиницу, глагољицу и ћирилицу. I то управо тим редоследом: Колонизујући некада римске градове по јадранској обали, првобитно су прихватили латиницу за своје писмо. Постепеним и све интензивнијим окретањем ка стандардном језику и писму створеним за своје потребе, окренули су се коришћењу глагољице. Да би, на крају, прихватили ћирилицу као ефикасније и у византијски културни простор уклопљеније писмо.

Од 11. века па све до прве половине 20. једино писмо у масовној културној употреби Срба било је ћирилица. Латиница је такође била у употреби, нарочито у Аустроугарској - у данашњој Војводини и Војној Крајини, као и у Босни и Херцеговини и Далмацији.

Током владавине Турака посебну потребу су имали делови српског и хрватског етницитета који су примили исламску вероисповест. Они су користили арапско писмо посебно прилагођено доминантим језичким системима у Босни.

Од почетка 19. века и стварања српско-хрватског језичког договора, прво местимично, а потом све интензивније, Срби су почели користити латиницу. Најзначајнији српски културни радник друге половине 19. века, Ђура Даничић, своје најзначајније дело, Рјечник Југославенске академије знаности и умјетности започео је писати (напомена: Ђура Даничић је половином 19. века започео са писањем Рјечника ЈАЗУ, који је довршен тек седамдесетих година 20. века), али посебном, реформисаном латиницом чији су знакови у потпуности одговарали ћириличким и делимично правилу "једно слово за један глас".

Данас су у свакодневној употреби код Срба и ћирилица и латиница, равноправно. Тако је и по правопису који се данас користи у Србији. А по уставу из 2006. у службеној употреби у Републици Србији је српски језик и ћирилично писмо, а исто је и у Републици Српској, док су у Црној Гори у званичној употреби и ћирилица и латиница. Што се тиче дилеме да ли је нов устав Републике Србије прописао да је једино писмо Срба ћирилица - није. Устав, и уопште држава може својим актом да одреди који ће језик бити у службеној употреби и разуме се, ако тај језик има више писама, које ће писмо бити у службеној употреби. То значи да држава одређује писмо званичне кореспонденције.

Главни чланак: Историја српскохрватског језика

Прву имплицитну кодификацију начинио је Свети Сава. Најизразитије његово дело у том смислу представља Карејски типик. Он је први направио оштар рез од старословенске норме према српскословенској језичкој норми. Избацио је из употребе назалне вокале, који су до тог времена већ дали своје неназалне рефлексе. Како су се полугласници до тог времена уједначили, он је избацио знак за полугласник задњег реда (дебело јер) и оставио само знак за полугласник предњег реда (танко јер), које је означавало полугласник средњег реда.

Следећа реформа одвила се у Србији за време деспота Стефана Лазаревића. Њу је обавио Константин Философ (напомена: овог Константина не треба мешати са Ћирилом, кога су такође звали Константином Философом), а та је ортографија позната као ресавска школа. Овај правописни модел одликује назадност у односу на Савин, што је, вероватно, била последица бугарског образовања Константина Философа. Без фонолошких потреба уведен је поново знак за тврди полугласник, као и одређени број других правописних правила, чији је циљ био да се стандардни српскословенски језик по својим особинама приближи тадашњој бугарској норми.

Током раздобља између 16. и 18. века писменост Срба је готово замрла, а једини значајан остатак старе средњовековне културе налазио се у фрушкогорском манастиру Беочину. Представници те школе названи су Рачани, јер су ту пребегли пред Османлијама из старијег манастира Раче у ужичком крају. Најзначајнији представник Рачана био је Гаврил Стефановић Венцловић. Он је имао јасно изражену двојезичност у свом писању: сакралне књиге је писао по правопису ресавске школе, док је проповеди писао народним језиком, зачуђујуће сличним правопису и азбуци које је сачинио Вук Стефановић Караџић више од века после њега.

У недостатку српскословенских књига после Велике сеобе у јужне и источне делове Аустријског царства (пре свега у данашњу Војводину), али и у заблуди да је рускословенски језик старији од српскословенског, свештенство је прихватањем руске помоћи за свој званични језик узело рускословенски језик, односно руску редакцију старословенског језика. Тај језик је и данас остао званичан језик Српске православне цркве, а имао је великог утицаја на тадашњи световни језик. Данас се тај језик назива црквенословенским језиком.

Као одраз на збивања у сакралној језичкој норми настао је световни књижевни језик који је био мешавина војвођанских дијалеката, рускословенског и руског језика: славеносрпски језик. На том је језику током 18. и 19. века створена основа за савремену српску културу.

Током прве половине 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим, и аустријских власти, Вук Стефановић Караџић је направио реформу писма и правописа, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Уз незнатне измене, та је норма и данас стандардна.

Дијалекатска основа тог стандарда је источнохерцеговачка, ијекавска. Заменом дифтонга "ие" екавским "е", у већем делу тадашње Србије и у југоисточној Аустрији, центрима српске културе, створена је и друга, екавска норма.

Вуков Правопис је 1868. године уведен званично у Србији. Између два светска рата договором хрватских и српских лингвиста промењена су два правописа. 1960. године написан је и озваничен Правопис српскохрватскога језика, док је 1994. године прерађени Правопис из 1960. године објављен као Правопис српскога језика, а озваничен 1995. године. Правопис из 1994. године је и данас званичан у Србији, Републици Српској и Црној Гори.

Српска језичка норма нема правоговор (ортоепију).

Српски језик на Wикимедијиној остави

• Речник Архивирано 2021-02-11 на Wаyбацк Мацхине-у
• Форум