Хеиделберг

Хајделберг Хеиделберг
Поглед на град
Грб
Основни подаци
Држава	Њемачка
Градоначелник	Ецкарт Wüрзнер
Савезна држава	Баден-Виртемберг
Становништво
Становништво	146.466[1]
Густина становништва	1.346 ст./км²
Географија
Координате	49°24′44″Н 8°42′36″Е / 49.41222°Н 8.71°Е / 49.41222; 8.71
Временска зона	УТЦ+1, љети УТЦ+2
Надморска висина	114 м
Површина	108,8 км²
Хајделберг Хајделберг (Њемачке)
Остали подаци
Поштански код	69115–69126
Позивни број	06221
Регистарска ознака	ХД
Wеб-страница	www.хеиделберг.де

Хеиделберг је град у њемачкој покрајини Баден-Wüрттемберг, смјештен на ријеци Нецкар, а броји око 145.000 становника. Познат је због дворца који је данас само још рушевина откад га је пожар 1764. године уништио. Исто тако, Хеиделберг има велики значај због најстаријег свеучилишта Њемачке из 1386. године.

Докази о насељености овог подручја сежу до давне праповијест, што се види у открићу познатог "Хеиделбершког човјека" 1907. године у близини Хеиделберга, фосила људске доње чељусти старе око 600 тисућа година, која је припадала људским претцима односно Хомо ерецтусу, што је најранији доказ људског постојања у Еуропи.

У 5. стољећу пр. Кр. у овом подручју су Келти изградили заштитну утврду и храм за молитву, на Хеилигенбергу или Брду светаца, која и данас постоји. Двјесто година касније Келти, из необјашњених разлога, напуштају утврду. Године 40., утврду освајају Римљани те у њу смјештају 24. римску кохорту и 2. сиренашку кохорту (либијска покрајина Сирена). Касније су Римљани направили и одржавали цастру (стални камп) и сигнални торањ на обали ријеке Нецкар, преко које су направили дрвени мост. Прва цивилна насеља су се почела развијати под заштитом кампа. Римљани овдје остају до 260. године, када утврду заузимају германска племена.

Темељи данашњег Хеиделберга настају у 5. стољећу, да би већ 769. први пут било споменуто село Бергхеим (дословно Кућа на брду). Данас се Бергхеим налази у средишту модерног Хеиделберга. Године 863. основан је самостан Светог Михаела на брду Хеилигенберг, унутар двоструких зидина келтске утврде, а око 1130. основан је самостан у Неубергу у долини Нецкара. У исто вријеме, бискупија Wормс шири свој утјецај на долину оснивајући 1142. године опатију Сцхöнау.

Године 1155., дворац Хеиделберг и околна насеља су преузели владари из династије Хохенстауфен а Конрад Хохенстауфен постаје гроф Пфалза од Рајне (Пфалзграф беи Рхеин). 1195. године Пфалз прелази у руке династије Wелф путем брачних веза. Прво спомињање града Хеиделберга је откривено у документима опатије Сцхöнау, а датира око 1196. године, што се и данас сматра годином оснивања града.

Године 1225. војвода Баварски, Луј I. осваја Пфалз а тиме и дворац, што је споменуто у повјесним документима. У документима из 1303. споменута су два дворца: један негдје више у брдима, а који је уништен у експлозији барута 1537. године; и други, нижи, на чијем је мјесту данашња палача Хеиделберг. 1356. године грофовима Пфалза су одобрена далекосежна права путем Златне буле, а као додатак томе постали су изборни принчеви.

1386. године, Руперт I., изборни принц Пфалза оснива Свеучилиште у Хеиделбергу, као прву високошколску установу на подручју данашње Њемачке, а у то вријеме је био трећи универзитет на подручју Светог Римског Царства (послије Беча и Прага). Универзитет је играо важну улогу у ери хуманизма и реформације, у сукобу између лутеранизма и калвинизма у 15. и 16. стољећу. Библиотека у Хеиделбергу је основана 1421, најстарија је јавна библиотека у Њемачкој и данас се налази потпуно нетакнута.

Године 1620. изборном принцу Фредерику V од Пфалза (био је ожењен са Елизабетом Стјуарт, најстаријом кћерком енглеског краља Јакова I.) понуђена је круна Бохемије. Међутим, Бохемијом је владао само једну зиму (по чему је у повијести познат под надимком "Зимски краљ"), након чега му круну насилно одузима династија Хабсбург. Ово је представљало и повод за избијање Тридесетогодишњег рата.

Након опсаде која је трајала два мјесеца, 1622. војске католичке лиге под заповједништвом баварског грофа Тиллyа (Јохан Серклас) заузимају Хеиделберг, те пљачкају чувену Библиотеку Палатина и све књиге и документе поклањају папи Гргуру XV.. Баварски, католички владари из династије Wиттелсбацх преузимају власт над Пфалзом и насловом изборног принца. Тек на крају рата 1648., син Фредерика V., Луј Карло I., успјева повратити земљу и наслов.

Да би учврстио своју династијску моћ, удаје своју кћерку Елизабету Шарлоту за Филипа I., војводу од Орлеанса, брата француског краља Луја XIV. Након смрти изборног принца Луја Карла II., сина Луја Карла I., француски краљ Луј XIV. захтјева преузмање круну и насљедство своје снахе. Његови захтјеви су одбијени те отпочиње рат. Французи два пута освајају Хеиделберг 1688. и 1693. и потпуно га пустоше.

Године 1720. због религијских сукоба са грађанима Хеиделберга, изборни принц Карло Филип III. премјешта своју резиденцију у оближњи Маннхеим, који остаје пријестолница док изборни принц Карло Теодор није постао изборни принц Баварске 1777. и основао своју пријестолницу у Мüнцхену. Раније је он 1742. отпочео реконструкцију хајделбершке палаче, међутим након што је здање уништила олуја 1764., радови нису довршени.

Хеиделберг пада у посјед великог војводства Баден 1803. године. Велики војвода Карло Фредерик од Бадена поново отвара Свеучилиште под именом Руперто-Царола, назван по његовим оснивачима. Многи угледни научници који су на њему дјеловали, допринијели су да свеучилиште добије репутацију "краљевске резиденције знања". Тијком 18. стољећа, град је преуређен у барокном стилу из ранијег старог готичког.

У Хеиделбергу је 1815. склопљена Света алијанса између Аустрије, Русије и Пруске, која је Наполеону задала одлучујући ударац. Овдје је 5. ожујка 1848. одржана њемачка национална скупштина. Тијеком фалачко-баденске побуне 1849., Хеиделберг је био сједиште револуционарне војске коју је пруска армија поразила, и затим окупирала град све до 1850.

Индустријска револуција 19. стољећа не оставља пуно трагова на град. Полако се развија туризам, а град је повезан жељезницом 1840. године.

Тијеком нацистичког режима (1933.-1945.), Хеиделберг је био снажно упориште НСДАП, која је била и најјача странка на изборима прије 1933. Због тога, сви неаријевски запосленици Свеучилишта су били дискриминирани, а до почетка рата 1939. Свеучилиште је изгубило трећину запослених из расних и политичких разлога. Тијеком тзв. Кристалне ноћи (Кристаллнацхт) 9. студеног 1938., становници Хеиделберга су спалили обје синагоге које су постојале у граду. Сљедећег дана је започела систематска депортација Жидова, а сматра се да је тада око 150 Жидова послано у концентрациони логор Дацхау. Непуне двије године касније, 22. листопада 1940. тијеком акције назване "Wагнер-Бüрцкел" око 6 тисућа Жидова из околине, укључујући њих 280 из града Хеиделберга депортирано је у концентрациони логор Гурс у Француској. Тијеком 1934./35. нацисти су направили огромни амфитеатар на брду Хеилигенберг на сјеверном дијелу старог дијела града, који им је служио за одржавање пригодних прослава, културних догађаја и слично, којима се славио националсоцијализам.

Америчка војска је ушла у Хеиделберг 30. ожујка 1945., којег су нацисти напустили дан раније, након што су уништили стари мост како би успорили напредовање савезника. У то вријеме, он је био једино мјесто за пријелаз тешким оклопним возилима преко Нецкара. Постоје неке теорије да је Хеиделберг био поштеђен бомбардирања тијеком Другог свјетског рата, пошто је америчка војска хтјела користи град за смјештај својих трупа након рата. Стварни разлози су били то што Хеиделберг није био ни индустријски ни транспортни центар, па није постојало ништа толико вриједно за бомбардирање. Стога су се зрачни напади фокусирали на оближње индустријске центре Маннхеим и Лудwигсхафен. Након рата, 1945. је поново отворено Свеучилиште на иницијативу кирурга Карл Хеинрицх Бауера и филозофа Карл Јасперса.

По подацима из 2004., 81,8% свих становника је било запослено у терцијарном сектору укљујући и туризам. Као остатак из периода романтизма, Хеиделберг је широм свијета промовиран као град романтике, што привлачи више од 3,5 милијуна туриста сваке године. Редовно се организирају многи догађаји. У прољеће се одржава фестивал класичне глазбе "Хеиделбершко прољеће" као и међународни сајам ускршњих јаја. У српњу и коловозу одржава се фестивал у дворцу Хеиделберг. Прве суботе у липњу и рујну те друге суботе у српњу, дворац и стари мост су освијетљени свјетлима и ватрометом.

Јесенски фестивал у старом граду у рујну укључује и средњовјековни сајам са 40-так штандова гдје се могу наћи умјетнички радови и рукотворине, као и многи сувенири. Прије Божића, организирају се бројни божични сајмови широм старог дијела града.

Само око 18% свих запослених ради у области индустрије. Једне од најважнијих су тискарска и издавачка дјелатност. Хеиделберг са својом главном улицом (Хауптстрассе) прави је магнет за куповину за све посјетиоце града и становништво околних руралних насеља.

Након Другог свјетског рата, Хеиделберг је био један од малобројних њемачких градова који нису били у знатној мјери порушени при савезничком бомбардирању. Пошто се налазио у америчкој окупационој зони, град је постао командно мјесто америчких снага у Еуропи. До данас је остало неколико војних грађевина попут војарне Цампбелл (ранија војарна нацистичког Wехрмацхта) која је командно сједиште неколико јединица. Ту се налази команда УСАРЕУР-а (Унитед Статес АРмy ЕУРопе) и НАТО копнених снага за централну Еуропу (ЛАНДЦЕНТ). Постоји и очувана омања америчка војна зрачна лука али је данас користе само хеликоптери.

У граду Хеиделбергу је живјело и дјеловало пуно познатих особа. На кућицама у Старом граду је могуће видјети плочице које обавјештавају да је у њима живјела или радила нека позната особа.

Носећу улогу за толико велики познатих особа у истраживачком раду свакако има Свеучилиште у Хеиделбергу. Велики број Нобеловаца попут Царл Босцха (Нобелова награда за кемију), Георг Wиттига (Нобелова награда за кемију 1979.), Wалтхер Ботхеа (Нобелова награда за физику 1954.), Ернст Руска (Нобелова награда за физику 1986.) или Отто Меyерхоф (Нобелова награда за медицину 1923.), Берт Сакманн (Нобелова награда за медицину 1991.), Харалд зур Хаусен (Нобелова награда за медицину 2008.), овдје су живјели, студирали или подучавали. Револуционарни изум попут спектроскопије је изумљен у Хеиделбергу од знанственика који су живјели у њему.

Међу осталим познатим особама ту припадају Фриедрицх Еберт (први предсједник Њемачке), Карл Јасперс (филозоф), Ернст Јüнгер (списатељ), Марие Марцкс (карикатуристкиња), Силвиа Соммерлатх (шведска краљица) и Маx Wебер (социолог).

Ту су такођер живјели и дјеловали:

• Роберт Wилхелм Бунсен, кемичар
• Аугуст Копфф, астроном; 3. ожујка 1906. у Хеиделбергу је открио астероид назван 589 Цроатиа.
• Анђелко Игрец, оргуљаш вараждинске катедрале

У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Хеиделберг

• Службена страница (de) (en)
• НЈем. Савезни завод за статистику (de)
• Стална конференција градова и општина (de)
• КоммОн - Информациони систем градова, општина и округа. (de)