Босански језик

Овај чланак захтијева сређивање како би испунио Wикипедијине стандарде квалитета. Помозите у његовом побољшању тако што ћете га уредити.

босански
Државе	БиХ  Србија  Црна Гора  Хрватска  Словенија  Македонија  Албанија  Косово  Турска и Босанска дијаспора
Регије	Јужна Европа
Број говорника	2,000.000 [1]
Језична породица	Индоевропски Балтославенски Славенски Јужнославенски Српскохрватски босански
Службени статус
Службени	БиХ  Црна Гора[2]Регионални или локални службени језик у:  Србија  Албанија  Македонија  Косово[3]
Језични кодови
ИСО 639-1	bs
ИСО 639-2	bos
ИСО 639-3	bos

Босански језик стандардизирана је варијанта српскохрватског језика којом углавном говоре Бошњаци.^[4][5][6] Уз хрватски и српски, један је од службених језика Босне и Херцеговине.^[7] Службено је признат као мањински језик у Хрватској, Србији, Црној Гори, Сјеверној Македонији и на Косову.^[8][2][9] Босански језик служи се двама писмима – латиницом и ћирилицом.^[10] Садржи знатан број арапских, османских турских и перзијских позајмљеница због интеракције с тим културама.^[11][12][13]

Бошњаци су изворни говорници неколико дијалеката штокавског нарјечја:

• новоштокавског икавског (тзв. босанско-далматински) и
• шћакавско ијекавског (тзв. источно-босански дијалект), којим говоре Бошњаци и Хрвати,
• новоштокавског ијекавскога (тзв. источнохерцеговачко-крајишки), којег дијеле са Србима, Црногорцима и Хрватима, те
• неновоштокавског ијекавског (тзв. зетско-јужносанџачки дијалект), којим говоре Бошњаци, Црногорци и Срби.

Удио Бошњака у осталим говорима (нпр. новоштокавском екавском (тзв. шумадијско-војвођански дијалект) и неновоштокавском екавском (тзв. косовско-ресавски дијалект)) је занемарив. Због процеса језичне асимилације, акултурације и миграција као посљедица посљедњег рата, немогуће је одредити тачан број и распоред говорника појединог дијалекта, но, приближно се може навести сљедеће: већина Бошњака у Бихаћкој регији, западној Босни опћенито, као и средњој и јужној Босни (Травник, Бугојно, Зеница, Ливно) и сјеверном дијелу Херцеговине говорници су босанско-далматинског дијалекта; становници широког појаса који се протеже јужно од Сарајева до Тузле на сјеверу, са средиштима у Сарајеву, Кладњу, Брези, Сребренику, Тузли, Завидовићима, Олову, Високом, Фојници, Какњу изворни су говорници источно-босанског дијалекта; Бошњаци у подручју средње и источне Херцеговине (Чапљина, Столац, Невесиње), источној Босни (Горажде, Вишеград, Рогатица), те у већем дијелу Црне Горе и дијелу Србије (Никшић, Пљевља, Пријепоље), као и становници већих градова (укључујући и оне протјеране из градова као Теслић, Приједор, Бања Лука, Добој, Зворник, Власеница) су говорници источнохерцеговачко-крајишког дијалекта; док су Бошњаци који настањују исток Црне Горе и југозапад Србије (Подгорица, Бијело Поље, Нови Пазар) говорници зетско-јужносанџачког дијалекта.

Постанак и хисторијски развој стандардног идиома неке заједнице, у овом случају националне заједнице Бошњака, увелико зависи о самодефиницији те заједнице, или о профилу и виду народносне кристализације. У случају бошњачке нације неколико чинилаца је одиграло важну улогу:

• језични темељ те заједнице је западноштокавски идиом какав се профилирао током 3 стољећа уочи османлијског освајања
• утјецај исламско-оријенталне културе, те лексичких особина оријенталних језика (арапског, турског и презијског), снажно су обиљежили босанску варијанту на различите начине у различитим временима
• релативна закашњелост националне еманципације Бошњака у односу на српску и хрватску имала је за посљедицу да се босанска стандардна варијанта, или прописани језички систем, споро диференцирао од српске и хрватске варијанте у 20. стољећу
• за разлику од Хрвата и Срба, Бошњаци су имали и једну доста значајну предност: језичнодијалекатску уравнотеженост. Посматра ли се језичнодијалекатска ситуација Срба, а поготово снажне регионалнодијалекатске центрифуглане тенденције у Хрвата, тада се може рећи да је у доброј мјери нивелирана ситуација у погледу нарјечја којим говоре Бошњаци, представљала позитиван елемент за језичну унификацију.

У прегледу који слиједи, бит ће приказане главне тенденције развитка босанске варијанте, уклопљеног у опћи развој језика на тлу Босне и Херцеговине, што је дано у хисторијском приказу развитка језика на тлу БиХ.

Бошњаци у новије доба свој матерњи идиом именују најчешће босанским. I не само они, него и њихови сусједи често су га именовали тако (најчешће Хрвати), како у Босни тако и изван ње, о чему свједоче бројна дјела, документи, те путници кроз Босну и друге крајеве.

Наводимо свједочанства, аргументе, чињенице и примјере:

• Становници Босне су остали везани за свој језик, а такођер од краја 15. до почетка 20. стољећа стварају књижевна дјела и на оријенталним језицима. Близу три стотине стваралаца у том периоду оставило је разнородна дјела, највећим дијелом на турском, арапском и перзијском језику. На турском језику створена је лијепа књижевност, од епских пјесама из најранијег времена преко богате лирике и прозе. У тим дјелима у предстандардизацијском раздобљу језик житеља Босне називан је често босанским. Више од стотина тих аутора додало је своме имену одредницу Боснави/Боснали/Босњак/Босанац, која сигнализира њихову голему и трајну везаност за матицу Босну. У четири стољећа османлијске владавине уочавају се три развојна тока. Први је писана активност на народном језику и босанчици. Други је стваралаштво на турском, перзијском и арапском језику. Трећи, алхамијадо-литература, књижевна творевина на народном језику и арапском писму. Босанска курзивна ћирилица или босанчица која је настала у Босни као посебно писмо, употребљава се као свјетовно писмо и игра најважнију улогу у очувању континуитета славенске писане ријечи међу босанским становништвом. Ово писмо његује се на дворовима санџакбега, као и раније када су босански владари у средњем вијеку писали њиме, а игра велику улогу и у дипломатским контактима са европским земљама. Већина средњовјековне коресподенције на нашим просторима је писана босанчицом. На Порти (у Стамболу) се говорило "босанским" као дипломатским језиком. Босански бегови дуго времена су у препискама са Дубровачком Републиком и другим сусједним земљама служили босанчицом, која се називала и "бегово писмо" или "беговица", а била је раширена и у приватној преписци. Њоме су се користиле и сусједне земље. Чак се неки текстови на турском језику пишу тим писмом, што говори о дубоким корјенима ћириличке традиције у Босни. Дјела на оријенталним језицима су многобројна,али све више се и у њих уноси дух народног поетског језичког бића и израза као што је то случај у поезији D. Бајезидагића (умро 1566/1603), M. Неркесије Сарајлије (око 1584-1635), D. Мезакије (умро 1676/1677), А. Ризванбеговића-Сточевића (1839-1903), Х. Ризванбеговићеве (1845-1890).
• Назив босански није уобичајен само код оних који су стварали на оријенталним језицима (довољно је погледати Љетопис Мула-Мустафе Башескије) него и код босанских муслимана који су писали алхамијадо књижевност (Шпанска кованица ал агами=стран, туђ, буквално: страна књижевност). Док је турски језик био језик администрације, службени језик, перзијски је доминирао у пјесништву, а арапски је био језик вјере и науке. Они који су се хтјели афирмисати било у политици, војсци, умјетности, науци - морали су да познају те језике. Међутим ти језици нису никада ушли у шире масе и нису утјецали на његовање свог матерњег језика. Довољно је споменути овдје само Мухамеда Хеваију Ускуфију.
• Константин Филозоф (писац с краја 14. и почетка 15. стољећа) у спису "Сказание изјављено о писменех" спомиње босански уз бугарски, српски, словенски, чешки и хрватски.
• Један од најстаријих спомена босанског имамо у нотарским књигама града Котора: 3.јула 1436, млетачки кнез у Котору купио је петнаестогодишњу дјевојку "босанског рода и херетичке вјере, звану босанским језиком Дјевену".
• Нински бискуп у Пери писао је 1581. г. фра Ј. Арсенигу "босанским".
• У дјелу Јеронима Мегисера "Тхесаурус полyглотус" (Франкфурт на Мајни, почетак 17. ст.) спомињу се уз остале наше говоре (дијалекте): босански, далматински, српски, хрватски.
• Босанским су га звали (уз: словински, илирички/илирски, понекад и хрватски) и многи писци од 17. ст. наовамо: Матија Дивковић: "Бошњак рођен у селу Јеласкама сјеверно од Вареша који је писао добрим народним језиком свога краја"; Стјепан Матијевић, Стјепан Маргитић, Амброз Матић, Лука Дропуљић, Иван Фрањо Јукић (Славољуб Бошњак), Мартин Недић, Анто Кнежевић итд.
• Дувањски бискуп фра Павле Драгичевић 1735, пише да у Босни има девет свећеника који у вршењу вјерских обреда испомажу "босанским", јер не разумију добро црквенославенски. Додаје да је ученим католицима у разговорима са православцима довољно да познају босански.
• Евлија Ћелебија, османлијски путописац из 17. ст, у поглављу "језик босанског и хрватског народа" свога чувеног путописа хвали Бошњаке, за које каже: "како им је језик, тако су и они чисти, добри и разумљиви људи". Говори о босанском који је по њему близак латинском, а спомиње и босанско-турски рјечник M. Х. Ускуфије.
• Један од првих граматичара, Бартол Кашић (Паг 1575. - Рим 1650.), рођени чакавац, одлучује се за штокавштину босанског типа, каква је Дивковићева, те се у свом "Ритуалу римском" (Рим, 1640.) истиче да је за стварање заједничког књижевног језика (лингуа цоммунис) у јужнославенским крајевима потребно изабрати један говор (он се залаже за босански слиједећи на тај начин препоруке Конгрегације за пропаганду вјере и својих поглавара из Рима).
• Исусовац Јаков Микаља (1601.-1654.) у предговору "Благу Језика словинскога" из 1649. жели како каже да уврсти "најодабраније ријечи и најљепше нарјечеје" додајући да је "у илирском језику босански језик најљепши", и да би сви илирски писци требали настојати да њим пишу.
• Дубровачки драматичар Ђоно Палмотић, опредијелио се за говор "сусједних Бошњака", истичући љепоту тога говора.
• Хрватски пјесник Андрија Качић Миошић (1704.-1760.) аутор "Разговора угодног", снажно афирмише штокавштину; своју је "Корабљицу" "принио из књига латинских, талијанских и хроника Павла Витезовића" у "босански".
• Босански спомиње, поред српског, хрватског, чешког и пољског и списатељ Матија Антун Рељковић (1732.-1798.).
• Антун Канижић, Францесцо Мариа Аппендини (1808. у Дубровнику појавила се његова "Грамматица делла лингуа иллирица" у чијем предговору истиче да је од свих дијалеката илирски или далматинско-босански најсавршенији, Иван Поповић (којему је босански говор међу славенским исто што и атички међу грчким), у настојању да Јужни Славени оформе јединствен књижевни језик, залажу се за усвајање босанскога говора још много прије Бечког договора из 1850. године.
• Алберто Фортис (1741. -1803; 1774. у Венецији у дјелу "Виаггио ин Далмазиа" објавио и у оригиналу и преводу на талијански - знамениту нашу баладу Хасанагиницу - језик Морлака назива: илирским, морлачким и босанским.
• Мула Мустафа Башескија у своме Љетопису спомиње Мула Хасана Никшичанина (1780.),који говори пола турским, пола босанским.
• Назив босански употребљавају и Славонци Иван Грличић (жупник у Ђакову, 1707.) и Матија Петар Катанчић (1831. у Будиму објавио у шест књига превод Светог писма "у језик Славно-Иллyрицски изговора Босанског").
• Према свједочењу Матије Мажуранића ("Поглед у Босну учињен 1839-1840", Загреб, 1842, стр. 54), сарајевски паша, иако "добро знаде турски, арапски и арнаутски", не воли да неко пред њим говори турски и истиче "да је наш славни босански језик од свих најљепши на свијету". У Путопису се казе да се у Босни "еглендише босански".
• Свој говор назива босанским и Сточанин Халил Хрле, преводилац са арапског ("Касидеи бурдеи босневи", Столац,1849).
• Херцеговачки православни прваци, међу којима и Прокопије Чокорило, траже од Али-паше Ризванбеговића да се за владику постави човјек вичан босанском. Босански бискуп Вујичић још је 1881 г. наш језик звао босанским.
• I херцеговачки устаници су га тако звали: Перо Тунгуз, један од њихових вођа, знао је рећи: "Разуми ме, чоече, босански ти говорим !".
• Аутор првог штампаног алхамијадо текста, с првим покушајем стварања стабилнијег арабичког правописног узуса за штампану праксу јесте Мустафа Раким (1868 г. објавио је у Истамбулу дјело "Ово је од вировања на босански језик китаб"). Ауторство тог дјела иначе је приписивано Мехмеду Агићу из Босанског Брода.
• Мостарац Омер Хумо (умро 1880.), народни просвјетитељ, који се борио за увођење народног језика у школе, на крају свога Илмихала ("Сехлетул вусула", Сарајево 1875; ово је прва књига писана аребицом а нашим језиком, објављена у Босни) каже: "Ах да је Бог до мени био аваки босански писани ћитаб", а у пјесми "Стихови захвале на босанском језику": "Брез сухбе (сумње) је бабин језик најласњи, Сватко њиме вама виком бесиди, Слатка браћо, Бошњаци, Хак (истину) вам Омер говори". Аутор је и пјесме "Дова на босанском".
• "Граматика босанског језика за средње школе" непотписаног аутора Фране Вулетића, прва је граматика у Босни и Херцеговини за интерконфесионално школство. Земаљска влада БиХ штампала ју је 1880. г. Доживјела је више издања и била у употреби до 1911., с тим што од 1908. г. носи назив "Граматика српско-хрватског језика".
• Салих Гашовић, родом Никшичанин, аутор је Мевлуда ("Часни мевлуд на босански језик", Сарајево 1878. године; заправо је то препјев Мевлуда Сулејмана Ћелебије) за чији настанак каже: "Молише ме коласински првиси, Мевлуд нами дај босански напиши".
• Ибрахим Едхем Бербић штампао је "Босанско-турски учитељ" (1893. у Цариграду); Ибрахим Сељубац (1900.) "Нову босанску елифницу", а у том духу радили су и други аутори вјерских уџбеника (нпр. Јунуз Ремзи Стовро).
• Сејфудин Прохо издао је 1907. у Сарајеву "Теџвиди-инас (на најлакши и најкраћи начин босански језик.)".
• Исте године у Сарајеву излази "Теџвиди едаијјеи босневи" Ибрахима Салиха Пушке.
• 1908. у Сарајеву се појављује дјело M. Џ. Чаушевића "Бергивија", које је уредништво "Тарика" превело на босански, "ради опћените користи".
• Ариф Сарајлија такођер је дао своју верзију превода Мевлуда С. Ћелебије, ("Терџуман мевлудски на језик босански", Цариград 1909).
• Фрањевци су 1894 г. отписивали M. П. Десанчићу да не говоре српски него босански.
• Градоначелник Мостара I. Капетановић не једној сједници 1895. г. забрањује да господин Стагнер нешто каже на њемачком језику; у записнику је наведено како је рекао "да ми овдје нисмо у Бечу нити Грацу већ у Мостару и да треба да се говори босански, да сви разумимо".
• У доба аустроугарске управе назив босански језик (Каллаy га је форсирао својом националном политиком да сузбије хрватски и српски национални покрет) постаје и службени, али га та управа послије и напушта, акцептирајући име српскохрватски језик (барон Буријан га је форсирао чиме је напустао Каллаyеву националну политику). Потискивање босанског језика у страну јасно је видљиво и по датумима. Од 1.1.1879. употребљаван је назив босански језик - као службени језик у Босни и Херцеговини. Од 23.1.1879 на сједници Босанске комисије било је заузето становиште да се назива "босанскиземаљски језик". Али у провизорном пословнику за органе власти у БиХ од 16.2.1879. већ је употребљена ознака "српско-хрватски језик". Наредбом Земаљске владе од 4.10.1907. г. одређено је да се "има посве напустити назив 'босански језик' и да се имаде земаљски језик називати 'српско-хрватски језик'.
• Први штампани календар "Турско-босански рјечник" (Битољ, 1912.) што га је саставио Ахмед Кулендер.

У ово доба (до 1463.) спадају језични споменици које, у различитим ступњевима, облицима и на различитим мјестима, босански дијели са сусједним подручјима. Већи дио тих језичних споменика није формално интегрисан у корпус босанске писмености. Хисторијски преглед се може овако изложити:

• писани корпус је од 10. или 11. стољећа, прво на глагољици, а касније на босанчици или босанској ћирилици. Главни споменици се могу сврстати у 3 категорије:

а) списи Босанске цркве, око 10-15 пријеписа дијелова Новог завјета и Псалтира. Језик је старославенски/црквенославенски с уносима народнога босанског говора (икавизам који се појављује као интрузија у дијеловима текстова гдје је старославенски јат експлиците уписан: свидоци, вриме, липо). Већина текстова потјече из 14. и 15. стољећа, а расути су широм свијета. Најпознатији је Хвалов зборник, писан око 1400. за војводу Хрвоја у Омишу, те Копитарово еванђеље и Млетачка апокалипса.

б) текстови великаша и краљевске куће Котроманића, углавном мјешавина старославенског и народног босанског говора. Овисно о канцеларији, писарима и пријеписима, степен народног језика варира. Писмо је босанчица, а у већини каснијих повеља (од конца 14. стољећа до 1463) преовладава народни језик, највише икавско-шћакавски (појде, дојде, чловик, прико, мисто), а каткад јекавски, понајвише у Хуму (виере, ини(ј)ем дубровачкием дразием пр'јателем). Први је дипломатско-трговински спис Повеља Кулина бана 1189., на старобосанском с елементима народног босанског говора (оца, а не отца), док је велика већина из 14. и 15. стољећа. Највећи дио повеља се чува у Хрватској, у Дубровачком архиву.

ц) натписи на билизима (мраморовима, стећцима), надгробним споменицима Бошњана (предака данашњих Бошњака) прије и непосредно након турскога освајања. Иако стећака има око 60.000 (најчешћа бројка), оних с натписима је мањи број, око 1.000. Језик је углавном штокавско-чакавски икавски, а рјеђе има јекавских облика. Већина стећака је у подручју Херцеговине и средње Босне, иако их има и у источној, а нешто и у западној Босни. Већи дио датираних стећака потјече из раздобља од 14. до 16. стољећа, иако се срећу и примјери из 13. и 17. стољећа.

• језичнодијалекатски, у подручју Босне и Хума се догодила нарјечна диференцијација од 12. до 15. стољећа, у којој је у већини Босне и Хума превладала тронагласна, западна штокавштина. На југу и у централној Босни доминира штокавски, а на сјеверу шћакавски идиом; такођер, на западу и у центру икавица, на истоку јекавица.

Такав бијаше језични распоред уочи османлијске инвазије средином 15. стољећа. Детаљније о том раздобљу се може видјети на страници о приказу настанка језика у БиХ.

По османлијском освајању, које је започело 1463. године, а наставило се у разним подручјима данашње БиХ у наредних 50 година, долази до знатних језичких промјена. Наиме, дијалекатска карта која се формирала од 15./16. стољећа мијењала је облике говора појединих подручја, али не и саму структуру. Основне карактеристике друштвених промјена у Босни биле су сеобе становништва. На језичком подручју долази до новоштокавских иновација, тј. гласовних и морфолошких промјена које су створиле новоштокавски супстрат за каснији стандардни језик. Новоштокавски говори су потекли из слива ријеке Неретве и ширили се на сјевер, запад и исток. Главне разлике у односу на староштокавске говоре (који и даље постоје на знатном дијелу БиХ) су: четвероакценатски систем, појава дуге множине (град/градови према староштокавској множини гради), изједначавање падежа у дативу, локативу и инструменталу, као и дефинитивна успостава дочетнога –о у партиципу мјесто –л (говорио/говорил), те губитак фонема "х" у већини говора ('оћу, 'ајде). Бошњаци су задржали то слово у пуно више ријечи него Срби и Хрвати. Прије него што пређемо на приказ језичних карактеристика, кратко ћемо се осврнути на екстралингвистичке фактора који се често спомињу (или површно интерпретирају) у популарној литератури везаној за проблематику језика у садашњој БиХ:

а) прво се односи на национално име Бошњака. Изворно име "Бошњанин" (у латинским врелима синг. "Босненсис") означава народ Босне у средњем вијеку. На подручју Босне су јако дуго живјели Илири а ту дошли и неки Келти и Готи који су се мјешали са Илирима. Око 7. стољећа на подручје Босне и Херцеговине су дошли Славени и Авари и мисли се да су највећи народи били Славени и Илири, али су сви прихватили славенски језик и име државе је постало Босна од илирске ријечи Босона, а народ те државе је себи дао име Бошњани. У средњем вијеку то име употребљавају сви и то се може видјети и у старобосанским повељима, као рецимо оних у којима се Бошњанин контрастира са Дубровчанин (прва таква је из времена бана Стјепана II Котроманића). Напокон, крајем 14. и у првој половини 15. стољећа, видимо и сасвим јасне показатеље кориштења термина Бошњанин и у недвојбено етничком смислу, у којим их се раздваја од осталих поданика босанске државе. Примјер тога је повеља краља Твртка II у којој се каже "Кто годи је Бошњанин али Краљевства босанскога прије рата бил длжан кому годи Дубровчанину...".

Име "Бошњак" (грешком понекад сматрано за турцизирано "Бошњанин", уствари нормална формација са суфиксом -(ј)ак, попут Пољак, Скопљак, дешњак итд.) је дакле у почетном периоду турске владавине. Током османлијске власти, ријеч "Бошњак" се удомаћила и означавала је свакога припадника земље Босне ("Бошњак-миллети"), па и израз "Бошњак-кавми" значи само босански народ. Недвојбено кориштење термина Бошњак у народносном смислу, видимо код познатог турског путописца Евлије Ћелебије који понекад при својим описима мјеста додаје и становништво које у њима живи. Тако из његових описа видимо да у Сребреници живе Бошњаци, Срби и Бугари, у Херцег-Новом Бошњаци, Хрвати и Арнаути итд. Током турске владавине назив Бошњак односио се на име једног народа са три различите вјере, међутим након пропагандних активности српских и хрватских мисионара за вријеме аустро-угарске владавине, Бошњаци католици и Бошњаци православци се почињу идентифицирати са Србима и Хрватима, али мали број Бошњака православаца и Бошњака католика и Бошњаци муслимани остају у бошњачкој нацији.

б) друга спорна тема односи се на данашње називање свог језичног идиома, босанским. Будући да се ознака за припаднике босанске државе појављује од 10 . и 11. стољећа у грчким и латинским врелима, да би се наставила у старославенским, домаћем вернакулару и европским језицима, потребно је дати сумарни преглед, првенствено зато што се ради о једном од главних спорова око именовања језика, и то од стране Хрвата и Срба (који су током хисторије имали претензије на босанску територију). Познато је да Хрвати и Срби сматрају да би рационално било да се идиом Бошњака зове бошњачки, а не босански. С друге стране, Бошњаци, посебно у новије доба изложени захтјеву својих политичара и вјерских вођа, посежу за називом "босански".

Након приказа ових извањезичких полемичких елемената, приказат ћемо основне карактеристике које су значајне за формирање савремене босанске стандардне варијанте српскохрватског језика.

У 15. и 16. стољећу почиње ново доба у хисторији језика на простору данашње Босне и Херцеговине. Језик је темељен на старој језичкој баштини, претежно на разговорном језику каквога налазимо на мраморима или стећцима, као и на затеченом језичном стању. На дијалекатском нивоу, може се угрубо рећи да су становници западно од линије која повезује поријечја Неретве и Босне штокавски икавци с чакавским елементима, а источно шћакавски и штокавски ијекавци. Становништво које се се ширило заједно с османлијским јединицама из подручја садашње Црне Горе, западне Србије и источне Херцеговине, је донијело углавном новоштокавски ијекавски дијалект.

На подручју садашње БиХ дијалекатска карта је увелико измијењена у односу на предосманлијско раздобље, но, доста је карактеристика остало, суди ли се по дијалектолошким истраживањима: чакавско нарјечје Бихаћке регије замијењено је архаичним шћакавско икавским, идиомом око којега се дијалектолози још споре; средња Босна је остала штокавско икавска, каква је и била, а источнији дијелови шћакавско ијекавски. Што се тиче просторне распрострањености, највеће промјене су забиљежене на подручју тзв. Турске Хрватске или Босанске Крајине, посебно Дубица, Бања Лука, Босански Нови, Мркоњић Град (раније познат као Варцар Вакуф итд., гдје је новоштокавски ијекавски замијенио чакавски и штокавски икавски. Сумарно, језик од 15. до 19. стољећа би се могло рећи да је углавном, уз мање измјене, остао исти или се природно даље развијао на већем дијелу садашње БиХ; једини изузетак чини пространо подручје Босанске Крајине и мањим дијелом, Подриња и Семберије.

Према томе, у 15. и 16. стољећу долази до новог помака у развоју језика, који сазријева у новом озрачју оријентолног цивлизацијскога круга и темељен на језичкој баштини старе Босне из средњег вијека. Позната је чињеница да неријетко занемаривана остварења постају, пост фестум гледано, прослављеним темељима будућности. У књижевности добар је примјер Волтаире, који је мислио стећи славу еповима (сада углавном заборављенима), док су за разоноду написани кратки романи као "Цандиде" остали пишчево трајно насљеђе које га је прославило. Сличан је случај с алхамијадо (срећу се још и изрази као аљамиадо, аљамијадо, алхамиадо) књижевношћу, која је служила за разоноду својим творцима који су властиту креативну енергију углавном усмјерили на дјела писана класичним оријенталним језицима: арапском, турском и фарсију/перзијском. Но, ток хисторије је прогутао та њихова дјела високих амбиција, положивши их у непрегледно море исламско-оријенталне књижевнос��и на централним језицима ислама. Оно што је остало, и по чему су Мехмед Ускуфи, Хасан Каимија, Сиррија, Умихана Чувидина и многи други запамћени јесте стваралаштво на народном језику.

Још у раном добу јавља се двострука писменост - на босанчици и аребици (или арабици)- модифицираном арапском писму, у неким елементима прилагођеном гласовним карактеристикама народног језика.

Алхамијадо књижевност је дала преко 100 дјела - како пјесничких, тако и прозних. У пјесничком изразу доминирају исламске форме: илахије, касиде, затим поучне, сатирично-политичке и друштвено-критичке пјесме, те вјерски спјевови, док у прози налазимо уџбенике, практичне приручнике, вјерско-поучну литературу и сл. Према подацима, које је објелоданио Мухамед Хаџијахић у књизи "Босанско-Херцеговачка књижевна хрестоматија", 1. дио, "Старија књижевност", Сарајево 1974. први пјесник на народном језику Босне бијаше Ајваз Дедо, чија је пјесма о продору краља Матијаша у Босну датирана око 1480.

Књижевност у прегледу старије књижевности није хронолошки уређена, и уз позната имена (Ускуфи, Каимија, Чувидина) доминирају аноними из разних збирки, првенствено оне самога Хаџијахића. Текстови се дијеле на љубавне пјесме, побожне, дидактичне, рефлексије на савремене догађаје, арзухале, легенде и молитве. Већина дјела је анонимнога постанка, а споменути аутори су Зираи (Аршиновић), Фејзо Софта (из Травника, без датума), Мухамед Хеваји Ускуфи (прва половица 17.ст., Тузла), Хасан Каимија (Сарајлија, умро у Зворнику 1691/2.), Карахоџа (1779. ученик у Бањој Луци, текст настао у Жепчу), Ајваз-Дедо (можда најстарији текст, 1480.?), Умихана Чувида (умрла око 1870.), Јусуф Ливњак (један од најстаријих представника), Мехмед-ага Прушчанин ("Дувањски арзухал", око 1728.). Опћенито, ако је датација тачна, може се рећи да се ради о непрекинутом корпусу од 1480. до, бар, 1850. (а вјеројатно и касније). Текстови су на аребици, а потјечу из свих крајева Босне и Херцеговине, но, највише из старе Босне (Сарајево, Тузла), те Доњих Краја (Дувно, Ливно,..) и Херцеговине (Мостар,..). Збирке и извори су углавном Башагићева, Ћоровић-Кемурина, Наметкова, те музеји и остале институције у БиХ (добар дио је био у Хаџијахићевој приватној збирци). Језик се мијења кроз вријеме, но неке карактеристике остају видљиве: већина је пјесама штокавско икавска, а дијелом и јекавска. Практички су нестали чакавски облици, који се налазе врло ријетко ("чрн"), док турцизми расту, па су неке пјесме скоро неразумљиве због потребе сталнога загледања у глосар. Просјек је око 20% турцизама у тексту, док у почетној, можда најстаријој Ајваз-Дединој касиди из 1480., о продору краља Матијаша у Босну, нема оријентализама осим 2-3 (вада - рок, рахмет - милост, бо касиде - ову поучну пјесму). Дувањски арзухал је сачуван на турском под именом "Босанџа лисаниле арзухал" (Молба на босанском), "Бошњакуша" Карахоџина (жепачки израз, источнобосански у јекавско-икавској мјешавини, претоварен турцизмима; такођер, у њој налазимо шћакавске облике попут "дојде"). Једна је пјесма занимљива због очита утјецаја дубровачко-далматинске књижевности (сонетна форма, хрватски формални израз (тко, госпоје у вокативу, без турцизама), датирана око 1750.

Неки од примјера интересантних за алхамијадо књижевност је облик који срећемо у пјесништву Мехмеда Ускуфија. Доносимо дио пјесме Мехмеда Ускуфија (1601, Солин код Тузле - послије 1651)

Савјет женама

Ах Бога вам, све жене,

бац'те злу ћуд од себе,

свјет узмите од мене.

Бацте злу ћуд од себе...

Еј ви жене удате,

гријеха се чувајте,

мужа добро слушајте,

Бацте злу ћуд од себе.

Ако сте ви кадуне

и уколико уљудне,

мужу будте угодне.

Бацте злу ћуд од себе.

Богу робна ти буди

и свом мужу угоди,

те у џенет уходи!

Бацте злу ћуд од себе.

Свака жена заглуша

која мужа не слуша,

њоме шејтан брод куша.

Бацте злу ћуд од себе.

Што муж неће не радте,

на сотону не јаште,

мужу хатур не кварте.

Бацте злу ћуд од себе.

Мужу хизмет чините,

добро га се бојите,

ружном смрти не мрите.

Бацте злу ћуд од себе.

Која мужа имаде

хак мужевски не знаде

у џехенем упаде.

Бацте злу ћуд од себе.

Ах Бога вам, Сарајке

не слушајте ви мајке,

а ни оне ебејке.

Бацте злу ћуд од себе!

......

Пјесму смо навели у окрњеном облику (цијела, има 26 четеверостиха), но и то је довољно да се извуку неки закључци. Видљиво је да Ускуфи употребљава велики број исламских оријентализама. Занимљиво је и то да је наведена пјесма већином штокавско-ијекавска, док је већина осталих Ускуфијевих пјесама написана на штокавско-икавском дијалекту ("Ја, каури, вами вељу", "Вишњему Богу све који сазда", "Молимо се теби, Боже", и сл.). Из тога се могу извући бар два значајна закључа:

• стриктна језичко-дијалекатска подјела је, као и у случају дубровачких пјесника, немогућа и бесмислена, јер се пише на икавско-ијекавској мјешавини
• Ускуфи користи турцизме првенствено у текстовима који референцирају обичајни свакодневни живот, док у вјерско-побожним пјесмама, насупрот очекивању, исламских оријентализама скоро да и нема, осим у дијеловима који се односе на карактеристично теолошке појмове. Све то указује да је турско-исламски лексик продро у свакодневни живот, али на ограниченим пољима.

Уз ово треба рећи да је Ускуфи аутор првог босанског рјечника, и то је први експлицитни спомен босанског језика од аутора из Босне. Рјечник је довршен 1631. и објављен под именом "Макбул-и 'ариф", а боље познат под популарним називом "Потур-Шахиди" написан по узору на сличан перзијско-турски рјечник "Тухфе-и Шахиди" турскога пјесника Ибрахима Шахидија. Ради се о римованоме босанско-турском рјечнику штокавско-икавскога нарјечја. То дјело има у свему око 700 ријечи које се објашњавају у тристотридесет стихова. Можемо га читати и као пјеснички текст, јер није направљен по правилима западне лексикографије. Ево примјера (турске ријечи нисмо писали с пријегласима, а јат је уписан по обичајима као рогато е - ě ):

Омпек пољубит, кочмак загерлит;

Тон иле гомлек гаће кошуљ дур

Мачка кеди дир, пичка диферџе,

Хем кад качан дур, чатлак пукал дур.

Глух олдy сагyр, слěп не кор дур.

Хром топал дур, шугав не кел дур.

Огњиште оџак, хем кут буџак дур.

Кушлук не ручак, локва не гол дур.

Лěпу миловат закон је давни.

Гузели севмек адет езел дур.

Као закључак, могло би се навести да алхамијадо књижевна продукција, гледа ли се језична структура, показује сљедеће карактеристике:

• релативно уједначен језични идиом, штокавско икавски и јекавски
• вокабулар у којему је видљив пораст удјела турцизама, и који су се највише укоријенили на пољима вјерске терминологије, породичних и друштвених односа, као и заната
• промјене у морфологији које су видљиве у творби ријечи, посебно у појави суфикса типа –лија или –џија (севдалија, кујунџија), као и ономастици и топонимима (презимена као Харамија, имена мјеста као Сарајево, Тузла, Доњи Вакуф итд.)

Данас бошњачко становништво, за разлику од српског и хрватског, чува фонем "х" у већини случајева када овај нестаје у новоштокавштини (хоћу, хајде). Узрок томе лингвисти траже у томе да су вечина Бошњака били Бошњаци муслимани. Па се одговор тражи у вјерском одгоју темељеном на Кур'ану који због прозодијских захтјева дјелује у очувању тога фонема а Бошњаци православци и Бошњаци католици су га сигурно сачували преко Бошњака муслимана али су и они некад х у неким ријечима одбацили али је то више од особе до особе али се може речи да је босанска варијанта за разлику од српске и хрватске вечином задржала х а и примила пуно висе оријентализама што се може објаснит оријенталним начином живота босанских муслимана.

Као закључак о овом периоду, могло би се рећи да се босанска варијанта, иако је пред њим био (и још јест) добар пут до формалне стандардизације, оставила значајна дјела у вернакулару која се по идиому битно не разликују од садашњега прописаног стандарда. То је ��токавско јекавски и икавски вернакулар, с карактеристикама које су ушле у каснији књижевни језик (а одступају од већинских штокавских говора Хрвата и Србе је очување фонема "х"), те већи удио турцизама, прије свега у породичним и занатским односима.

Иронијом судбине, најпознатија босанска народна умотворина, пјесма "Хасанагиница", постигла је свјетску славу прво као "илирска" пјесан коју је забиљежио Алберто Фортис у свом путопису, и која је убрзо продрла у европска културна средишта концем 18. и почетком 19. стољећа. Ипак, Вук Караџић је ту изворно штокавско-икавску (па и чакавску - тако ју је Фортису у Сплиту рецитирао хрватски културни дјелатник Гиулио Бајамонти) пјесанцу представио њемачкој и европској јавности као врхунац српске народне поезије.

Најзначајније збирке епске и лирске народне поезије изашле су у Хрватској и иностранству (сакупљачи писци и етнолози Лука Марјановић, Коста Хöрманн, Алија Наметак, Наско Фрндић, Милман Паррy; крајем 20. стољећа те су збирке поновно издане и обрађене у редакцији Ђенане Бутуровић и Муниба Маглајлића). Збирке су опсежне - нпр. Марјановићева, која је сакупљана у Крајини, с "пивачем" Мехмедом Колаковићем, те другима, има преко 255.000 стихова; Паррyјева, која репродуцира преко 12.000 стихова бјелопољског "Хомера" Авде Међедовића. За језичну ситуацију је важно сљедеће:

• епске и лирске пјесме, а и веома популарне и радо биљежене севдалинке, пружају, у погледу језичкога израза, очекивану слику-унаточ "преправљању" текстова током времена (нпр. уклањање разних језичнодијалекатских осебујности, а каткад и недопустиве интервенције у тексту које су се очитовале у додавању или одузимању ријечи или цијелих стихова), видљиво је да је усмено стваралаштво, на дијалекатској разини, остварено на босанско-далматинском, источно-босанском, источнохерцеговачко-крајишком и зетско-санџачком дијалекту
• народне пјесме имају осјетно већи удио турцизама, или исламских оријентализама у вокабулару, него што је то уобичајено у разговорном језику

У формалној стандардизацији босанске варијанте народно стваралаштво је судјеловало у мјери којој је то било могуће, а то значи да се његов утјецај осјетио понајвише на већој заступљености турцизама. Но, будући да модерна цивилизација већ има у великој мјери изграђен вокабулар, утјецај народне поезије и усменога стваралаштва је углавном ограничен на рјечник традиционалних занимања и заната, обитељских односа и вјерско-обичајне терминологије.

Претци данашњих Бошњака, осим аљамијадо литературе на народном језику, развили су бујну и разноврсну писменост на оријенталним језицима, прије свега турском. Тај феномен је истражен у дјелима Сафвета Башагића, Мухамеда Мујезиновића, Хазима Шабановића, Фехима Наметка и Смаила Балића. Есенцијално, ради се о изузетно виталној списатељској активности која је покривала велик дио људске активности (лирску и мистичну поезију, теологију, медицину, математику, логику, алхемију, астрономију, филологију, путописе, назнаке хисториографије,..)- и то голема већина на турском, мањи дио на арапском, те најмањи на перзијском. Међу многобројним ауторима се истичу Хасан Кафи Прушчак, Шејх Јујо, Неркеси, Дервиш-паша Бошњак, Ариф Ризванбеговић Сточевић, Мула Мустафа Башескија, Салих Мувеккит, Февзија Мостарац, Мухамед Енвери Кадрић... Велики је дио тих текстова остао је актуелан, јер је посвећен политичко-повијесној проблематици (разне буне, упад Еугена Савојског у Сарајево, ..), те описима Русије које су написали заробљеници из Босне. Ту су и значајна дјела хисториографије нпр. Мувеккита, Кадрића. У тај дио корпуса писмености и књижевности спада о бројна епиграфика на нишанима (гробљима), што је подручје које је систематски обрадио угледни палеограф и епиграфичар Мехмед Мујезиновић.

Током 20. стољећа босанска варијанта је прошла кроз многе мијене, од којих ће бити забиљежене и коментиране само најважније. Први, и вјероватно најважнији период у формирању савремене босанске стандардне варијанте је разодобље пријелаза 19. у 20. стољеће. Језик најважнијих аутора тога времена је, у већини својих главних црта, практички истовјетан садашњем, прописаном у правописним приручницима, граматикама и рјечницима Исаковића, Халиловића и Јахића. Наравно, овдје ваља напоменути да је тај језични израз био више имплиците нормиран, тј. показивао је уједначеност у пракси, без придржавања строгих прескрипција језичних савјетника. Потенцијални приговор физиономији језика у најистакнутијих аутора тога доба (Башагић, Ћазим Ћатић, Мулабдић) могао би се свести на сљедеће: будући да су дјела тих писаца били углавном објављивана у Хрватској, њихов језични израз није репрезентативан јер одсликава идеолошки избор објавитеља и некад и споменутих аутора. Тај, на први поглед рационалан приговор, увјерљиво је побијен детаљном граматичком, лексичком и другом текстуалном анализом језичног израза наведених списатеља, која непобитно показује да се ради о логичком продужетку и насљедовању босанског књижевног израза прошлих стољећа, а првенствено литературе 19. стољећа прије Аустро-Угарске окупације. Друго раздобље је доба Краљевине СХС или, касније, Југославије. За вријеме НДХ био је изражен и пуристички радикализам, када је пуристичка тенденција неких хрватских прескриптиваца доведена до апсурда. У тим временима је у дјелима већег броја босанских писаца ипак сачуван аутентичан израз (Енвер Чолаковић, Хасан Кикић, Хамдија Крешевљаковић).

Одлике босанске варијанте су сљедеће:

• босанска стандардна варијанта српскохрватског језика, као и остале варијанте (хрватска, црногорска и српска) повезане су са старијом језичком баштином насталом на тлу Босне и Херцеговине
• језички стандард још није у потпуности завладао медијима бошњачкога народа у Босни и Херцеговини
• језичке споменике предтурског периода какве налазимо на натписима на каменим мраморима и у повељама Котроманића, одликује штокавско нарјечје прожето у већој или мањој мјери црквенословенским. Предтурска Босна је подручје ћириличне писмености, имала је и своје аутентично и посебно писмо босанчици, док се латинично писмо први пут јавља за вријеме Аустро-Угарске.
• језички споменици који нису писани на мјешавини црквенословенског и вернакулара, каквог налазимо на натписима на стећцима у 14. и 15. стољећу, сежу у 16. и 17. стољеће, у алхамијадо књижевност писаној на модифицираном арапском алфабету (аребица). Честа је била и употреба ћирилице, и то првенствено у кореспонденцији босанских великаша ("беговица", беговско писмо)
• током 19. стољећа (првенствено крајем стољећа), појављује се опсежнија културна дјелатност на језику који најчешће именовао српскохрватским. Меша Селимовић аутор дјела "Тврђава" и "Дервиш и смрт", и Изет Сарајлић су неки од познатијих босанских писаца, док у санџачке писце убрајамо Хусеина Башића, Ћамила Сијарића, Мурата Балтића, Бајрама Реџепагића и Сафета Сијарића.

Распадом Југославије и за вријеме рата у Босни и Херцегови интензивирана је кодификација босанске варијанте, и то у рјечницима Алије Исаковића, правопису Сенахида Халиловића и граматикама Џевада Јахића и Сенахида Халиловића. Одлике њихових нормативистичких дјела су чешћа употреба оријентализама ("турцизми" и "арабизми") и очување фонема "х" и "ф" у извјесном броју ријечи као одраз посебности говора Бошњака.

• Грöсцхел, Бернхард (2001). „Боснисцх одер Босниакисцх?” [Босански или бошњачки?]. у: Wаßнер, Улрицх Херманн (њемачки). Лингуа ет лингуае. Фестсцхрифт фüр Цлеменс-Петер Херберманн зум 60. Гебуртстаг. Боцхумер Беитраäге зур Семиотик, н.Ф., 6. Аацхен: Схакер. стр. 159–188. ИСБН 978-3-8265-8497-8. ОЦЛЦ 47992691. 
• Кафадар, Ениса (2009). „Боснисцх, Кроатисцх, Сербисцх – Wие сприцхт ман еигентлицх ин Босниен-Херзегоwина?” [Босански, хрватски, српски – како се уствари говори у Босни и Херцеговини?]. у: Хенн-Меммесхеимер, Беате; Франз, Јоацхим (њемачки). Дие Орднунг дес Стандард унд дие Дифферензиерунг дер Дискурсе; Теил 1. Франкфурт на Мајни: Петер Ланг. стр. 95–106. ОЦЛЦ 699514676. Приступљено 11. марта 2017. 
• Кордић, Сњежана (2005). „И даље један језик”. Сарајевске свеске (Сарајево) (10): 83–89. ИССН 1512-8539. ССРН 3432980. ЦРОСБИ 430085. Архивирано из оригинала на датум 2013-03-30. Приступљено 22 Аугуст 2019.  (ЦОБИСС-БХ)^{[мртав линк]}.
• „Сњежана Кордић одговара на текст Хамзе Риџала”. Сарајево: Став. 2018-03-29. стр. 67. ИССН 2303-7172. ЦРОСБИ 935898. Архивирано из оригинала на датум 2018-12-24. Приступљено 2018-09-09. 

Босански језик на Wикимедијиној остави

• Школски правописни приручник^{[мртав линк]}
• Питања и одговори о босанској норми