Просвећени атеизам: религија надмених тупана

Најувреженији мит данашњице меритократски је мит. Он гласи: труд плус интелигенција дају успех. Његове смо жртве сви одреда, било да смо тога свесни или не. У границама тог мита мислимо о себи и другима и доносимо важне животне одлуке.

Према Клоду Левију Стросу, мит своје порекло има у човековој потреби да себи објасни разлику коју је тешко објаснити: разлику између света људских и света нељудских животиња. Меритократски мит, с друге стране, ту је да нам у свет људских животиња уведе још једну, суштински не тако неопходну разлику: поделу на паметне људе и оне које краси недостатак светог фактора данашњице - и-куа (IQ), количника интелигенције.

Масовни медији и масовна убиства

Да је прича око интелигенције форсиран, пропагандни мит а не некаква "објективна реалност", одавно је већ наговештено. Недостаје још да мину маније и усиљена, пропагандна веровања неолибералног света - света који напокон одумире! - па да глобално освестимо и ту чињеницу: разлике међу нама многе су и огромне, али оне никако нису суштинске на начин на који се ми као људи разликујемо од остатка не-људских животиња. Најбољи аргумент томе у прилог, изнео је француски филозоф Жак Рансијер. Парафраза његове мисли гласи: Да су разлике међу људима толико велике и драстичне - као што мит о интелигенцији подразумева - оне би се већ другачије "манифестовале" и не би било неопходно да нас се у то непрестано убеђује, отприлике онако као што никога није неопходно посебно убеђивати у квалитативну различитост "мисли" човека и мајмуна.

Ми, дакле, живимо у свету прожетом пропагандом о "интелигенцији", свету прожетом имплицитним, свеприсутним, глобалним, митским веровањем у суштинске разлике међу нама, управо јер стварни разлози за веровање да се баш толико као људска врста међусобно разликујемо - не постоје. Сврха такве пропаганде јасна је: она служи да оправда ужасно велике социо-економске разлике међу људима, које углавном настају као резултат не тако паметних процеса стицања и акумулирања бесмислено великог богатства од стране појединаца науштрб мноштва "обичних".

Наша "оптика" којом гледамо на свет, подешена је тако да непрестано око себе "препознајемо" ове наметнуте, пропагандне "истине". Толико је "здраворазумски" постало мислити да постоје само паметни и глупи људи, да је то "најочигледнија истина наших дана". Такво је, по дефиницији, догматско веровање и оно је засновано на слепом поверењу у некакав научни консензус који је негде тамо, на мистичном месту науке у коју верујем, а коју не познајем - утврдио да је "објективна истина" то да: постоје само мање-више паметни и одвећ глупи људи.

Следећи "погрешан" корак у таквом "логичком" кретању кроз свет, такође је нужан и иманентан логици митског становишта: управо ја сам тај паметни - јер активно исповедам веру (у свој мит, за који погрешно мислим да је једина истина и да је она - ексклузивно моја истина), а глупави је неко Други. То је структура мита која му омогућава његов живот у мишљењу и веровању људи: свако се осећа укљученим и признатим, и за то признање изискује конституишућег Другог ког ће насумице оптужити да је он тај, за моје постојање неопходан - глупан.

Корифеји овог митског веровања наших дана, његове нападне апологете и промотери, јесу ноторни и досадни у својој "богомданости" да о свему знају све: просвећени атеисти. По саморазумевању "најпаметнији", они често упразно кокетирају са (квази)научном мишљу, износе општа места из физике, тупаво се оглушујући о мистериј света и постанка, зарад инстант признања на друштвеним мрежама или уживо која стичу тако што непрестано понављају фразе о "објективној реалности" која је, разуме се, само њима дато да буде спозната као "лишена било чега Божанског".

У основи, њихова мисао углавном не добацује ни дотле да разликује језичку и ванјезичку "реалност" и њихов међуоднос. Основно филозофско питање: како је могуће језиком "захватати" објективни свет и о њему - смислено комуницирати?, нешто је до чега својевољно не добацују. Радосни атеизам који проповедају на сваком кораку, као какви пророци тог "обавезног неверовања наших дана", увек се изражава кроз наругивање неком измишљеном "религиозном примитивцу". Религиозан човек, по њима, верује у строгог чикицу с брадом на небесима, док они исправно и самозадовољно "познају" велике тајне космоса и Црних рупа.

Питање религиозности, међутим, онда када је постављено у оквиру језика којим комуницирамо квалитете и интензитете властитих доживљаја света, спада у домен антропологије религије, пре него у домен паранаучног, догматског мишљења данашњице које понавља фразе о "објективном свету" и његовим неумољивим законитостима. У тим оквирима, питање није да ли Бог (објективно) постоји, него шта то да Бог постоји или не - значи за наш људски живот који нам је ничим изазвано припало да проведемо сви заједно на Земљи?  Тако питање религиозности насрпам затупљујућег, догматског, атеистичког објашњавања о "научној" објективности које има најмање везе са било каквом научношћу - постаје истакнуто друштвено-политичко питање.

Психопате против шизофреничара

Религијски фанатизам чијем порасту сведочимо, често је само пркосан одговор на глупаву и свеприсутну арогантност "просвећених атеиста" који су - углавном а да то и не знају - најискренији уживаоци митске слике света, и то оног најувреженијег мита који нас тихо обавезује да га исповедамо на сваком кораку: мита о меритократији. Питање потребе људских срца за постојањем вишег Бића којим би се у некаквом поретку смисла засновала мистерија живота, идиотски и тенденциозно представљено је као "примитивизам" од стране оних којима живот није никаква мистерија, која не би могла бити "објашњења" задовољењем таштине које се постиже наивним убеђењем и инсистирањем да не само да Бог извесно не постоји, него да су сви они који у њега верују - људска бића нижег реда.