Библиотека у којој се чувају снови

Чак пет месеци пре енглеског издања, прва у региону, Муракамијев нови роман "Град и његове несталне зидине", објавила је издавачка кућа "Геопоетика" (са јапанског превела Дивна Глумац).

Прву варијанту овог дела, новелу, Харуки Мураками написао је давне 1980, у време када је у Токију још увек држао успешан џез бар и паралелно писао, растрзан. Тачно четрдесет година касније, 2020, Мураками је осетио да је "Граду и његовим несталним зидинама" почело да поново куца срце и да је тренутак да од новеле настане роман.

У овом делу, пратимо неименованог јунака кроз различите животне фазе, од периода ране младости до четрдесетих година, радња се одиграва у стварном и паралелном свету. Главни јунак тражи девојку коју је у младости волео, трага за истинским сопством и прелази из стварног у нестварни свет. Ради у оба света у библиотеци, у једној у којој се чувају снови и у другој с књигама.

Ово је, по свој прилици, једна од књига која ће обележити ово лето.

Муракамија сам открила једног сунчаног јануарског дана, у северној Африци. Била је топла срж афричког поднева, напољу су палме отресале дугим косама. Отворила сам роман "Јужно од границе, западно од сунца" (волела сам ту песму Нета Кинга Кола) и утонула одмах.

Муракамијева проза имала је као основ префињену естетику, дубоку, људску причу и читалац је неосетно и лако упадао у стање читалачке жудње коју је одмах учио да успорава, као што се успорава у сваком дубоком уживању. Мало тога волим као лутање по лавиринтима Муракамијеве прозе. Памтим болно лепе странице из романа "Јужно од границе, западно од сунца", дела које је Тајмс окарактерисао као Казабланку у јапанском стилу.

Порекло – будистички свештеник

Не спомиње се Мураками као писац-учитељ случајно, његов деда по оцу био је будистички свештеник. И та сенка посебне мудрости и снаге, плеше на страницама ове прозе. Још две Муракамијеве књиге носе наслове по познатим песмама, романи "Норвешка шума" (по истоименој песми "Битлса") и "Играј, играј, играј" (хит групе "Делс"). Мураками је рођен у Кјоту, у јануару 1949. године. Кјото је некадашњи царски град, а највећи међу савременим јапанским писцима морао је бити рођен у граду који има нешто од царског – нешто грандиозно, сјајно, "страсно, болно и мутно".

Одрастао је у Кобеу, као јединац. И мајка и отац предавали су јапански. Ако сте једино дете и још с уметничким склоностима, рано научите шта је дубина усамљености. У роману "Спутњик љубав", после кога је критика прогласила Муракамија врхунским светским писцем, он пише: "Зашто људи морају бити тако усамљени? Која је сврха свега тога? Милиони људи на овом свету, сви они жуде, у потрази су за другима да их испуне, али се изолују. Зашто? Да ли Земља постоји само да би неговала људску усамљеност?"

Мураками је студирао драму на Универзитету Васеда у Токију. Отуда увек веома вешти драмски заплети и бриљантни дијалози у романима. На факултету, током студија, писац је упознао своју будућу супругу, Јоко. По дипломирању, испрва је радио у продавници плоча. Одувек је музика била саставни део његовог живота.

Власник токијског џез клуба

Писац је затим одлучио да отвори џез клуб, у Токију, на јужном излазу станице Кокубунђи и држао га је три године. Дању су служили кафу, ноћу је то постајао бар. Служила се и храна, а викенди су били резервисани за живу свирку.

Сви око Муракамија предвиђали су му пропаст, ни он сам није веровао да има смисла за бизнис, али је одувек био вредан и физички издржљив. У вођењу бара му је много помогла супруга, практична и сналажљива Јоко, пореклом из породице предузетника. У три или четири ујутру, будући кандидат за Нобелову награду остајао је сам у клубу. Насуо би још једно пиће и много читао, најразличитију литературу.

"Јер ако читате оно што други читају, мислићете оно што други мисле."

Затим би отварао врата и у просторију би пролеће донело радостан мирис расцвата уснулог јоргована, зурио би у музикалну, прву зору, која је дизала боје за квинту више. Ускоро, у књижари Кинокунија (ланац тих књижара постоји и дан-данас) купио је паковање папира за писање, перо "сејлор" од хиљаду јена (око хиљаду динара).

Наредне три године написаће романе "Слушај песму ветра" и "Флипер1973", оба номинована за угледну Награду Акутагава. Мураками није желео ову награду, још увек је водио двоструки живот – писца и власника џез бара, спремао јела, мутио коктеле, водио пословне књиге и ујутру око три, код куће, седао за писаћу машину, зими гледајући кроз прозор згрушане облаке, лети посматрајући месечев срп.

Онда је одлучио да затвори ноћни клуб и почне да се бави само писањем. Подршку је нашао једино у супрузи. Истинска, грандиозна слава Муракамију стићи ће након што објави роман "Норвешка шума". Ово дело продато је у Јапану у милион примерака и најчитанија је књига међу младим Јапанцима од објављивања, 1987. године. Критичари су писали да је ова носталгична књига о љубави, сексуалности и губитку, "најбоља берба виноградара Муракамија".

Ту необичну књигу, нежну и невину, као што је то свака велика љубав у својој суштини, прочитала сам на Криту (да, ја Муракамијеве књиге носим на сва путовања, често то буде њихов најбољи део). Сећам се да сам читала: "Љубио сам је свуд по телу и лизао њене боре. Ставио сам руке на њене груди малене као у девојчице, нежно јој грицкао брадавице и..." Тада су на плажи подигли црвену заставицу, забранили су улазак у воду купачима због превисоких таласа. И дан-данас мислим да су се таласи на висину од десет метара подигли од ових редова.

Прелазак на живот писца, у Муракамијев живот унео је низ промена. Мураками је почео да леже раније и устаје у зору. Почео је и да трчи да би одржао кондицију и да не би добио вишак килограма. Желео је да стекне снагу, јер је писање од почетка сматрао и озбиљном физичком делатношћу. Престао је да пуши шездесет цигарета дневно. Постао је непушач. Писац сматра да је све што је до сада написао, учинио управо зато што се држао овог ритма. Престао је потпуно са сваким обликом ноћног живота.

"Градио сам однос не између мене и неке друге особе, него између мене и читалаца."

Такође, овај писац се одувек држао подаље од јавности. Путује у Европу, један део године живи у Америци, предаје на Универзитету Принстон. Отворено о свом приватном животу, пре свега о својим трчањима маратона, Мураками је проговорио у књизи "О чему говорим кад говорим о трчању". Ово је врста исповедне прозе, сублимне, филозофске, озарене на један уздржан, префињен начин, где писац, можда и по први пут, потпуно отворено говори о себи и свом стваралаштву.

Лонгплејке бродом путују у Јапан

Спорт је део његове приче, баш као и огромна џез колекција ЛП плоча које купује у Њујорку и шаље бродом у Јапан.

"Трчим од јесени 1982. године. Не желим да побеђујем, желим да стигнем на циљ... У професији писца нема пораза ни победе... Писање романа личи на трчање целог маратона."

Као што Сомерсет Мом каже "да у сваком бријању лежи једна филозофија", тако и Мураками сматра да је маратон, та неумољива трка коју он трчи, у вези с најдубљим тајнама стваралаштва и егзистенције. Аутор пише да сваки тркач на дуге стазе мора имати посебну мантру коју говори у себи док трчи. Та мантра је каткад: "Бол је неизбежан, али о патњи ми одлучујемо."

Муракамијева мантра су често ове речи: "Ја нисам људско биће. Ја сам једна права машина."

Једном годишње, Мураками трчи на маратонима дугим по 42,5 км, а памти сваки детаљ када је трчао усред једног лета, од Атине до Маратона. Грчка је колевка маратона као дисциплине и мало је писаца који континуирано трче.

"Блештало је и било је сурово врело." Пратила га је сниматељска екипа, а Мураками се тркао са сунцем, кренуо је ујутру рано и трудио се да трчи онолико брзо колико може, да би утекао јари. На путу којим је трчао, видео је настрадале животиње.

"Укупан број угинулих животиња на које сам тог дана наишао дуж Маратонског булевара био је три пса и једанаест мачака... Хватала ме је све већа потиштеност... Само трчим. Сунце се показало преда мном у својој пуној величини... Ужасно сам ожеднео... Цело тело ме пецка од соли. Кад лизнем усне, осетим укус сардел-пасте..."

О чему је тада мислио? "Ни о чему. Трчим да стекнем празнину." Ево свете празнине о којој говоре будисти, оно чувено ништа које крије све... По завршетку тог маратона осећао је као да су му "сви мишићи састругани са тела зарђалим рендетом". Био је у опекотинама. Па ипак, наставио је.

Писање је нездрава професија

Док је трчао ултрамаратон од сто километара, на језеру Сарома, једног јуна, на Хокаиду, догодило му се управо оно што се догађа читаоцима док читају његову прозу:

"Док сам тако трчао, пркосећи једној за другом многим тешкоћама, негде око седамдесет и петог километра, изненада сам се пробио кроз нешто. Такав сам имао осећај. Не могу да се сетим бољег израза од пробити се. Као да сам прошао кроз камени зид, тело ми је прешло на ону страну. Не могу да се сетим у ком сам се тачно тренутку пробио, тек нисам ни приметио, а већ сам био с друге стране..."

Тај прелазак с друге стране нечега јесте раритетан квалитет који Муракамијеву прозу чини тако ретком. Он сматра да је писање "нездрава професија, јер када одлучимо да писањем романа створимо причу, на површину избије нешто попут отровне есенције затомљене у корену читавог човечанства. Мање-више сви писци морају да се суоче лице у лице са тим отровом, и кад спознају опасност пред собом, да је успешно савладају. Јер без посредништва таквог отрова нећете извести креативни чин у правом смислу (као што је код рибе-балон најукуснији део онај одмах поред отровног дела). Дакле, уметнички чин у основи своје структуре обједињује елементе нездравог и антисоцијалног".

Јер човек мора бити здрав да би се бавио нездравим. "Другим речима, нездрава душа, тражи здраво тело."

И Мураками извор енергије тражи у трчању. Јер иако је смрт тела, па тако и духа, неминовна, писац тврди да му се чини да "трчање одлаже тај тренутак". Трчећи, Мураками је стекао много успомена, можда и далеко узбудљивијих од оних које је стекао док је водио џез бар и налетао на најразличитије типове људи. Осамдесетих је сваког јутра трчао у једном парку у Токију и сретао прелепу девојку.

Сам поглед на њено лице био је чиста радост, исијавање. Мураками јој се никада није обратио, јер је по природи изузетно стидљив, само би се, при сваком сусрету, осмехнули једно другом. Мураками је једном трчао у брдима Болдера у Колораду заједно с Јуко Аримори, која је на Олимпијади у Барселони освојила сребрну медаљу. Мураками је заостајао, било је тешко трчати по разређеном ваздуху, али га је она оштро погледала.

"Свет професионалаца је тако суров", помислио је писац. Он сматра да писати роман значи верати се уз стрму планину. Сам, без помоћника, с облацима на небу, који вас посматрају. "А облаци су увек неми."